Занат о коме ћемо ове суботе говорити уживао је велику пажњу. Издвајао се начином израде производа, и био је веома распрострањен. Лесковачки мајстори овог заната уживали су велики углед и репутацију великих мајстора, а њихови производи били су тражени у читавој држави.
Почеци качарског заната сежу далеко у прошлост. Развио се из људске потребе за складиштењем, чувањем и преношењем течности. Из архивских података сазнајемо да свој развој започиње на селима као споредно занимање да би касније постао специјални градски занат.
Основни материјал за израду качарских производа било је дрво, али и шевар (рогож) и шина. Лесковачки су своје производе бурад, бућке, бачве, ведрице, каце… израђивали најчешће од храстовог дрвета. Обрада ове врсте дрвета била је врло тешка, али како је познато по својој чврстини и дуготрајности управо је коришћење храствовог дрвета лесковачким качарима донело славу.
У почетку су радионице и дућани качара биле мале и неугледне просторије. Развојем и популаризацијом мајстори одвајају радионице од дућана и за место дућана бирају чаршију, и њих је било лако препознати. Изнад улаза стајала би плоча са именом и презименом власника а у углу би се нашао приказ неког од производа.
Као и већина заната и овај је имао свог заштитника. То је био свети Тома. Њега су качари за свог патрона одабрали јер је, по предању, он био столар те је и његова главна сировина било дрво.
Качарски занат називамо још и пинтерски.
На фотографији: Цртеж, приказ качарског заната, В. Тителбах
Извор: Радмила Стојановић, Развој качарског (пинтерског) заната у Лесковцу и околини, Лесковачки зборник IV, Лесковац 1964, 55-67.