Сваким сунчевим зраком обрадујемо се пролећу, док нас баба Марта не чује па нас мало по мало враћа у капуте и бунде, те се често сетимо ћурчија, без чијих производа наши преци нису могли замислити зиму.
Ћурчије су занатлије које су се бавиле израдом одевних предмета од овчијег, козијег, јагњећег и јарећег крзна. Овај занат код нас долази из данашње Турске, што нам потврђује и сам назив који описује њихову основну сировину (kürk – крзно).
Лесковачке ћурчује су саме обрађивале крзно од почетка до краја. Током рада користили су се истим алатима као и терзије и кројачи. Најпре би крзно „штавили“ (обрада крзна тј. коже) опрали, обојили, сушили и потом кројили, секли и ушивали своје делове. Тако су настајале шубаре, кожуци, бунде…
Како би обојили крзно и кожу користили су се печуркама и грмом рујевине. Жуту боју добијали су из горунове коре, док су тамније нијансе давали труд и дудова печурка.
Ово је био углавном градски занат, да би се након Другог светског рата преселио на село. Данас су ретке занатлије које су очувале овај занат.
На фотографији: Бунда из етнолошке збирке Одевања Народног музеја у Лесковцу
Извор: Елијас Реброња, Стари занати Јени Пазара: стари занати у Новом Пазару, Народна библиотека Нови Пазар, Нови Пазар, 2019, стр. 17.
Драгољуб М. Ђорђевић, Живот и обаји народни у лесковачкој Морави, Издавачка установа Српске академије науке и уметности, Београд, 1958. године, стр. 44 – 45.