КАДА ПРЕДМЕТ ПРОГОВОРИ

Вода на лицу нас буди свког јутра и успављује сваке ноћи. Умивање и прање лица је чин којим почиње и којим се завршава живот човека. Прање руку нам је, посебно у времену у коме живимо, постала не навика и обавеза већ условна радња приликом додира нечега, и замислите да живимо у ХIХ веку – времену када није било чесме, текуће воде и лавабоа.

Тада је у свакој кући постојао леген – лавор за умивање, а поред њега је стајао ибрик, посуда са дугачким вратом у којој је чувана вода.

Богатије породице су у свакој соби, покрај кревета имале ибрик и леген, из којих би ујутру послуга поливала чорбаџије и њихове потомке, док су на селу ибрик старијим члановима породице придржавале жене или младе девојке.

Ибрик се ретко одвајао од легена, њихову љубав прекидали су тренутци загревања воде. Ово посуђе је најчешће од метала, бакра, а касније их замењују керамички лавор и бокал.