Најшаренији од свих заната, бојаџијски занат настао је из вековне тежње човека да свој изглед учини примамљивим, другачијим и лепим. Жене су од давнина трагале за начинима улепшавања лица и одеће, те су биле својеврсни мајстори бојаџијског заната. Боје су налазиле у природи, а тајне и рецепте комбинација биља за одређене тонове преносиле су са колена на колено.
Традиционални начин бојења у Лесковцу се називао „мстити“ , док се реч бојаџија појавила доласком Турака. Први употреба речи бојаџија за занатлију који се бави бојењем бележи се 1823. године[1].
Своје дућане бојаџије су отварале у строгом центру града – чаршији, не би ли били на удару муштерија. Бојаџијске дућане било је лако познати по пазнобојној пређи која би висила пред вратима. То је био јасан знак распознавања заната. У склопу дућана налазиле су се радионице у којима су били смештени сви потребни алати, сировине, и незаобилазни бојаџијски ћупови, које су касније заменили казани.
Сваки бојаџија имо је свој јединствени, заштитни знак који је усвајао након положеног мајсторског испита. Тај занак био је урезан у посебним алатима за распознавање робе –рабошима. Наиме, како је бојаџија од муштерија примао мноштво материјала за бојење била му је потребна посебна врста распознавања наруџбине, те је направио робоше – мале дрвене предмете необичног изгледа. Робош је четвороугаоно дрво на коме је сваки угао имао своју намену, састоји се из два дела где већи (квачка) остаје занатлији, мањи (пиле или кученце) добија муштерија. Већи део имао је држач, и дужи део на ком би се везала остављена пређа.
Као и већина занатлија и бојаџије су имале свој еснаф и своју славу. Бојаџијски еснаф основан је 7. априла 1897. године, а за заштитника узимају Три јерарха или како су их сами називали Три светитеља.
Развојем хемијске индустрије бојаџијски занат се гаси.
На фотографијама: 1. Бојаџија, цртеж Феликса Каница
2. Приказ рабоша
Извор: Радмила Стојановић, Народно бојење и бојаџијски занат у Лесковцу и околини, Лесковачки зборник V, Лесковац 1965, 56-64.
[1] Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша, Српски етнографски зборник, XXXVII – Насеља, књига 22, Београд, 1926.