Питање народне архитектуре, народног неимарства, градитељства и његово одређивање као архитектура без архитектуре, првобитно се јавља у списима теоретичара у ХIX веку и односило се на традиционалне сеоске куће за које се сматрало да нису свесно дизајниране те да нису настале под утицајем свесних интелектуалних и уметничких струјања. Данас, под народним неимарством подразумевамо онај грађевински стил у коме су грађене сеоске и варошке куће пре утицаја западне архитектонске струје.
Данас говоримо о занатлијама без којих народно градитељство не би постојало. На ред су дошли дунђери.
Дунђерима називамо народне градитеље који су зидали куће на просторима јужне, југоисточне Србије и на простору Косова и Метохије. Познати су по довитљивости и умећу да од материјала за градњу са лица места направе велелепне грађевине. То су локални мајстори који су занат учили и наслеђивали од својих предака. Користили су једноставан алат који су сами ручно правили. Назив је добио од турске речи dulger што значи дрводеља, тесар, а свој врхунац доживљава у ХIХ веку.
Христифор Црниловић који је оставио дубок траг у развоју српске етнолошке мисли и поставио темеље колекционарства, а који је између осталог од заборава сачувао мноштво заната, бележећи приче о њима, дунђерство назива грађевинском уметношћу старе градске балканске културе.
Најпознатији дунђери нашег краја били су Црнотравци. О њиховој спретности и добром раду причају се приче које су чак и објављиване у новинама широм Србије, али и Османског царства. Црнотравски дунђери изградили су зграду Народне скупштине у Београду, зграду Универзитета у Београду, подигли су зграду Народне библиотеке у Скопљу али и многе друге грађевине које улепшавају изгледе великог броја градова бивше СФРЈ.
На тографији: Алат зидарског заната