Један од ретких заната који је још увек опстао јесте кујунџијски занат. Кујуннџилук се бави израдом накита и украсних предмета а мајстори овог заната били су својеврсни уметници. Њихово умеће најбоље се огледа у изради производа за украшавање женске градске ношње попут тепелука, пафти, минђуша, прстења, наруквица „гривни” и других производа.
Реч кујунџија (кујунџилук) води порекло од турске речи kuyumciluk што значи израда накита и других предмета од злата, сребра и осталих племенитих метала. Поред накита, кујунџије су израђивале и друге предмете који су поред практичне употребе служили и за црквене потребе попут кандила, кадионице, крстова, окова за јеванђеља и иконе, итд.
За израду кујунџијских производа поред злата и сребра користио се и бакар, цинк, олово, жива, туч (легура бакра и цинка) и алпака (легура бакра и никла). Основне технике рада кујунџије су рад са чекићем (ковање), рад са калемом (искуцавање), сипање (ливење) и филигранска техника.
Филигран се јавља као једна од најстаријих и најцењенијих техника обраде метала и била је веома раширена у старом српском златарству и представља српско средњевековно наслеђе које је у османско време постало једна од најзаступљенијих техника у обради накита од сребра у злату.
Након ослобођења Лесковца од Османлија 1878. године, у Лесковцу је било четири кујунџијске радионице.