Данас говоримо о занату чија је сировина позната још од праисторије. Био је углавном наследан и јако тежак. За њега кажу да је прљав занат а да су његови мајстори били јако имућни и угледни људи. Реч је о казанџијском занату.
Коришћењем различитих техника обраде метала попут сечења, ковања, дубљења, калаисања, пупчења, равњања, нитовања… уз помоћ шаблона и различитог алата израђују се производи попут казана за печење ракије, кување и спремање јела, бакраче, ибрике, тепсије, ђугуме, лаворе, легене…
Радње ових занатлија биле су груписане у данашњој Нишкој улици, док је радња најимућнијег казанџије Ђорђа Цакића, чија је „лепо сортирана“ радња била смештена преко пута бившег хотела „Дубочица“. Радионицу казанџије било је лако препознати, испред би били поређани њихови производи. Они лакши би висили са греде, док би тежи били изложени на тротоару, испред радње.
Радиниоце су биле смештене иза радње и у њима су радили помоћници, док су мајстори боравили у радњама које су биле неугледне и натрпане различитим производима. Битна одлика лесковачких казанџија била је та да су се они бавили и калајџијским занатом. Звали су га и торбарењем јер је сав потребан алат могао да стане у торбу. Калајџије су се бавиле како и сама реч каже калаисањем (премазивање бакарних произвда калајем) и крпљењем производа.
На фотографији: Казанџијска радња Алексе Цакића, 1934. година
Извор: Радмила Стојановић, Казанџијски занат у Лесковцу, Лесковачки зборник Х, Лесковац 1970, 159-173.