Куће турских феудалаца и српских чорбаџија, разни сараји, познате су грађевине које су се издвајале по лепоти и декорацији. Оне су биле понос својих власника који су њима показивали своје богатство али и својеврсна референца дунђерима, дограмџијама, дрводељама али и дуборесцима.
Мијачка копаница је уметнички занат који припада дуборезачком или резбарском занату и се бави израдом грађевинских архитектонских украса. Вештина резбарења позната као „раскошни дрвени филигран“ је у ХVIII веку пренета из Грчке и Свете горе у Македонију и постала веома популарна око града Дебар. Мајстори овог заната познати су као Мијаци и њихови радови красе многе куће, манастире и цркве широм Балкана.
У почетку се копаница повезивала искрључиво са дрвеним украсима на иконостасима, столовима за целивање икона и других црквених украса, али брзо постаје популарна и у украшавању ентеријера кућа. Тако се Мијачки уметници удружују у „тајбе“ – групе печалабара и тако ширили своје умеће.
Почетком ХIХ века, из Македоније је у Лесковац долази Заша Димитријевић, даровит дуборезац чија дела красе две лесковачке цркве, али и цркву у Конџељу, Сталићу, Лапову, Голупцу, Смедереву… А старијим лесковчанима је био посебно познат по раду који се налазио на улазу у кафану „Два лафа“ а који је данас изложен у сталној поставци Народног музеја у Лесковцу.
На фотографији: Два лава, рад Заше Димитријевића, сегмент из сталне поставке Народног музеја у Лесковцу
Извор: Драгољуб М. Ђорђевић, Дуборезац Заша Димитријевић и његово дело у Власотинцу и Лесковцу, Лесковачки зборник I, Лесковац 1961, 33-36
Драгана Стојковић, Из занатске прошлости Балкана. Христифор Црниловић, прикупљач етнографског блага, Етнографски музеј у Београду, Београд 1996, 40-47