Ове суботе говоримо о занату који бележи велике успоне и падове. Према записаним подацима знамо да припада групи најстаријих и тешких заната у нашем граду. Грнчарски занат у Лесковцу свој први успон бележи за време Османске власти о чему нам сведоче бројни земљани ћупови узидани у зидовима и своду старе цркве Оџаклије а који су служили као резонатори звука.
Мајстори грнчарског заната своје умеће су преносили својим потомцима, те су тајне технике израде, бојења, глачања љубоморно чуване. Своје производе наши мајстори продавали су широм Србије, а највише у Прокупљу и Крушевцу, како тамо није било грнчара.
Грнчарске радионице биле су велике просторије, и како је реч о претежно породичном занату, оне су биле смештене у оквиру домаћинства и биле су избвојене од кућа. Процес израде производа био је дуг и подразумевао је коришћење много различитог алата. У почетку су грнчари готове производе продавали испред својих кућа, да би под утицајем развоја заната и стварањем конкуренције, своје дућане пребацивали у главној чаршији.
Након што се прочуо успех лесковачких грнзара, у наш град доселили грнчари из других крајева а нарочито из Пирота. Пиротски мајстори издвајали су се вештином израде грнчарских производа (кондири, ђувечи, панице, тестије, ћупови…) те преузимају популарност домаћих мајстора.
Како би заштитили своја права и очували занат, мајскори грнчарског заната основали су свој еснаф 1879. године, а за свог патрона одабрали су светог Спиридона ког су славили 25. децембра, а за ког легенда каже да је након неуспелих покушаја да направи лонац почео да плаче, сузе су пале на лонац и омекшале земљу, што му је олакшало прављење посуде. Тако је, сматрали су грнчари, свети Спиридон олакшао процес њиховог рада.
На фотографији: Mајстор Ђорђевић у својој грнчарској радионици, 1963. година
Извор: Радмила Стојановић, Грнчарски занат у Лесковцу, Лесковачки зборник III, Лесковац 1963, 74-85.