Данас говоримо о једном од најстаријих заната у лесковачком крају о коме су његови мајстори говорили да је стар од када коза постоји. Реч је о мутавџијском занату.
Мутавџије су се бавиле прерадом и израдом предмета од козије длаке – козине. Сматра се да су га код нас донеле Османлије на шта указује његов назив настао од кованице – „му“ – влакно и „тафен“ – усукати.
Спадао је у тешке занате јер како би дошао до готовог производа, мутавџију је чекао дуг процес обраде козине. Најпре се козина влачила – сталним ударањем и квашењем козје длаке добијало се влакно слично непреденој вуни након чега је то влакно било упредано. Процес упредања је вршен на точку помоћу кога би се добила жица од које би се даље, на разбоју ткао производ. Приликом ткања, мутавџија је седео на ниској дрвеној клупици са ногама испруженим испод разбоја који је укопан у земљу и горњом страном наслоњен на зид. Производи мутавџије имали су велику примену у сеоским и градским домаћинствима. На мутавџијском разбоју израђивали су се покривачи за под, стоку, коње, вреће за жито, черге, итд.
Овај занат је као и сваки други имао своје успоне и падове. У његовим најбољим данима, готово да није било куће у којој се неки члан није бавио овим занатом. Модернизацијом опреме и употребом савремених сировина, мутавџијски точак почиње спорије да се окреће. У периоду након османске окупације у граду је радило петнаест мутавџија, да би њихов број до почетка Првог светског рата пао на осам. Развојем текстилне индустрије између два рата мутавџијски се полако гаси, да би ступањем на снагу Закона о забрани чувања коза 1948. године, он у потпуности нестао.
Извор: Радмила Стојановић, Мутавџијски занат у Лесковцу, Лесковачки зборник VIII, Лесковац 1968, 95-104.