Основни тип народне обуће Срба био је опанак, употребљаван је од најранијих дана, а његова употреба бележи се и данас. Некада је био део свакодвеног одевања, данас је предмет употребе културно-уметничких друштава, али и приликом обраде земље на селу (гумени „пиротски“ опанак).
Потреба за израдом обуће довела је до развоја посебног заната који би се бавио њеном израдом – опанчарског заната. До појаве заната људи су сами израђивали своје опанке, те када говоримо о опанчарском занату разликујемо периоде прављења опанака од пресне и период израде опанака од штављене коже.
Опанке од пресне (сирове) најчешће свињске коже сељаци су израђивали сами и они су били доста примитивни. Кожу би исекли у величини стопала, а кроз њене крајеве био би проткан учкур којим би се крајеви спојили, обмотали стопало и причврстили би се у пределу чланка. Израда штављеног опанка изискивала је далеко више труда и времена, али и извесну стручност, што је довело до појаве опанчарског заната.
Процес штављења опанка почиеао је потапањем коже у раствор од храстове шишарке, који лучи танин. Танин је мењао структуру протеина у кожи и чинио је мекшом и отпорнијом на хабање. Овако обрађена кожа била је далеко издржљивија и дуготрајнија. Након штављења кожа је сечена на делове од којих се на калупу кројио и ушивао опанак.
Најкарактеристичнија врста опанка јесте опанак са завијеним врхом према коме су се опанци класификовали. У лесковачком крају правили су се опанци са пљоснатим врхом, врхом повијеним надоле, врхом у виду луле, затим у виду кљуна итд.
Пресне опанке тако су заменили штавњени, да би развојем индустрије гуме, око 1931. године, у уподребу ушао гумени опанак тада познатији под именом „попке-кованице“.
Папуџијски занат спада у млађе занате, а прве помене о њему налазимо 1890. године, верује се да се он развио из табачког заната који се бавио прерадом коже и који је, верује се био јако развијен, те се у Лесковцу део у коме су живеле занатлије табачког заната звао Табан –мала.
Мајстори овог заната су за славу узели светог Саву јер је, по предању, он први уштавио кожу.
На фотографији: Опанчарска радња Павла Николића у Нишкој улици, 1930. године
Извор: Радмила Стојановић, Развој опанчарског заната у Лесковцу и околини, Лесковачки зборник II, Лесковац 1962, 65-73.