Самарџије, сарачлије или седлари припадају кожарском занату. То су занатлије које су се бавиле прерадом и израдом кожних и гумених предмета. Њихови најпознатији производи била су седла и бичеви, те се углавном везивао за израду коњичке опреме. Правиле су самарџије и различите каишеве, футроле за оружје, торбе, појасеве, новчанике…
Развио се у средњем веку, а код нас постаје популаран у време Османске власти. Пре индустријализације основно превозно сретство било је помоћу коња, те су производи овог заната били потребни скоро сваком домаћинству.
Сарачки занат је припадао групи тежих заната јер је кожу најпре било потребно исправити, затим уједначити јој боју, укројити је, ушити и на крају украсити. За потребе израде једног предмета употребљиван је најразличитији алат попут игли, зумба, маказа, стега и калупа, а поједине алате, попут шила су самарџије саме правиле.
Своје производе су мастори овог заната продавали на вашаримаи пијацама широм Србије. Драгутин Ђорђевић бележи да су се сарачки производи продавали на вашрима у Лесковцу највише око празника Цар Константин и Царица Јелена (3. јуна) и око празника Мала Госпојина (8. септембар), али и да је највише занатлија долазило из села Бабичко и Заплање.
Појавом индустрализације и модернизацијом овај занат у потпуности изумире.
На фотографији: Амблем сарачког заната
Извор: Елијас Реброња, Стари занати Јени Пазара: стари занати у Новом Пазару, Народна библиотека Нови Пазар, Нови Пазар, 2019, стр. 34.
Драгољуб М. Ђорђевић, Живот и обаји народни у лесковачкој Морави, Издавачка установа Српске академије науке и уметности, Београд, 1958. године, стр. 44.