Воскарски занат о коме ћемо данас писати свој развој у Лесковцу прати од ослобођења од турске окупације до данашњег дана. У јеку процвата овог заната, у периоду након ослобођења, у Лесковцу је радило десет воскарских радионица, што је једнако броју воскарских радњи у Београду.
За разлику од већине заната о којима смо до сада говорили, воскарски занат није био наследан. Сматрсо се градским занатом и припадао је групи имућнијих заната, а воскари су били врло цењени и материјално добро ситуирани.
Основне сировине за израду свећа свима су нам познате – восак, парафин и памучни фитиљ. Израда свећа, иако се чини лаком, подразумевала је доста времена и стрпљења. Најпопуларнији производ воскара биле су беле свеће које су мирније и дуже гореле. Њихова израда подразумевала је дугу и посебну прераду жутог воска, који би се најпре „белио“ на сунцу, што се изводило искључиво у летњим данима. Испрва се жути восак у казану топи, затим се преко решетке цеди, и сипа у воду у којој стоји ваљак који се помоћу чекрка окреће и ситни восак. Уситњени восак се простире на сунцу, где, уз стално окретање и посипање хладном водом, стоји двадесетак дана док не добије снежно белу боју. Након тога он се топи и од њега се израђују свеће.
Радње воскара биле су углавном смештене у центру града, у главној улици – чаршији. Одликовали су их богати излози са обавезним дебелим јако високим свећама које су сигнализирале ком занату је радња посвећена.
Развојем индустрије и увођењем електричне енергије, развој овог заната опада, али воскари нису одустајали. Свом занату придружили су лицидерски занат, а развој козметичке индустрије и производња парвема, инспирисала је воскаре да својим производима прикључе и мирисне, парфемисане свеће.
На фотографији: Воскарска трговина Тасе Димитријевића, првог воскара у Лесковцу, 1934. године
Извор: Радмила Стојановић, Воскарско-лицидерски занат у Лесковцу, Лесковачки зборник ХV, Лесковац 1975, 139-146.