Пре него што ће постати велики индустријски град и пре него што је био познат као занатски центар, наш град био је познат по производњи и преради индустријске конопље.
Њена мануфактурна предрада представљала је главну привредну грану Лесковца у годинама пре и након ослобођења од Османлија. Прерадом конопље добијала се кудеља и ужарија.
Погодна клима и песковита иловача у лесковачком пољу пружиле су плодно тле за гајење индустријске конопље веома погодне за израду влакна. Конопљино влакно одликује велика чврстина, еластичност, дуготрајност и отпорност на воду. Употребљава се за производњу ужади, конопца, платна, за израду одеће и обуће, врећа, коњске опреме, ћебади, бисага итд.
Конопљу су углавном трлиле жене. Конопља би се најпре потопила у реку, а касније би се од ње се одвајала кучина. За тај процес користила се примитивна справа – трлица, удубљено постоље на три ноге. На трлици би жене јаким и наглим покретима ударале конопљу бијачем док се не одвоји кора од стабљике. Кора је заправо кучина од које се даљом прерадом добија кудеља и ужарија.
За време османске власти каравани лесковачких трговаца разносили су ужарију у на просторима данашње Македоније, Албаније, Босне, Херцеговине, Румуније, Мађарске , Бугарске и Турске где су Лесковчани имали и своје магазе.
До 1912. године у Лесковцу и околини било је око хиљаду ужарских радња са око четири хиљаде запослених радника (мајстора, калфи, шегрта). Сваке године они су израђивали ужарску робу у вредности од око један милион тадашњих златних динара, и највећи део те робе издвајао се за Бугарску и европски део османског царства.