Археолошка истраживања у лесковачком крају започета су у другој половини XIX века, као саставни део проучавања укупних историјских, друштвено-економских и антропогеографских прилика у крајевима тек ослобођеним од Турака. Дела настала након тих истраживања доносе и прве податке о старинама у лесковачком крају.
Прва археолошка истраживања започели су Милоје Васић 1909. године на локалитету Градац код Злокућана и Владимир Петковић 1912. на локалитету Царичин град, где ископавања, са прекидима, трају и данас.
Оснивањем Народног музеја у Лесковцу (тада Градског музеја) 1948. године стекли су се услови за систематско и методолошки утемељено археолошко истраживање лесковачког краја. Музеј је иницирао истраживања и сарадњу са стручним и научним институцијама, а предмете са истраживања стручно је обрађивао, чувао и презентовао.
Рекогносцирањем, археолошким ископавањима и случајним налазима на овој територији евидентирано је 106 археолошких налазишта из праисторијског доба – од неолита до млађег гвозденог доба. Највећи број припада млађем неолиту – винчанској култури (43 локалитета), затим брњичкој култури из позног бронзаног доба (18 локалитета) и старијем (14) и млађем (8) гвозденом добу. Да се интензивно живело на овом простору већ од средњег неолита потврђује 14 локалитета из тог периода, који припадају старчевачкој култури. Према досадашњим налазима, територија Лесковачке котлине је најмање била настањена у време раног и средњег бронзаног доба, као и у гвозденом добу II. У најмлађим праисторијским периодима, гвозденом добу III и IV, котлина се поново интензивно насељава.
Најстарији материјални остаци људи припадају периоду средњег каменог доба и стари су око 8.000 година. Ови предмети припадали су првим земљорадницима који су населили наше крајеве, а чија се култура данас назива Старчевачка култура. Примитивне технике земљорадње које су ови људи користили доводили су до тога да се земља брзо испости, након чега би људи селили читава своја насеља у потрази за новом земљом. Због честих сеоба стаништима се није поклањала већа пажња,тако да на подручју Лесковца и околине до сада нису пронађени остаци стамбених објеката. О присутности људи ове културе сведоче остаци једноставнх керамичких посуда здела и лонаца, лоптастог и полулоптастог облика. Ове посуде украшеване су сликањем (мрка боја на окер црвеној подлози), утискивањем ноктију и прстију (импресо техника) или превлачњем прстију у разним смеровима преко влажне глине (барботин техника).
Пре око 7.000 године, старчевачку културу смењује Винчанска култура која припада млађем неолиту. Винчанска култура своје име дугује свом најпознатијем локалитету Винча поред Београда. Искуство у обради земље, тј. њене прихране, допринело је да насеља ове културе буду стално насељена у дужим временским периодима, а материјална култура много богатија. Насеља била су градинског типа – смештена на узвишењима која доминирају околином и са којих се могу пратити кретања у већем делу те области, и равничарског – смештена у долинама већих река и њихових притока.
Дуго трајање Винчанске културе ( од средине VI миленијума пре нове ере до средине V миленијума пре нове ере) проузроковало је промене у материјалној култури, смењевањем стилова у изради и украшавању керамике, изради оруђа и подизању насеља. Ови периоди промена називају се фазе и током трајања винчанске културе било је неколико, једна од фазе носи име Градачка фаза по локалитету Градац код села Злокућана. Керамички материјал је разноврснији, поред полулоптастих и лоптастих здела и лонаца, сада имамо и коничне и биконичне (преломљени облик посуда). Посебну врсту керамичких налаза чине посуде на три или четири стопе које археолози називају „жртвеницима“, а за које се данас са не може са сигурношћу рећи чему су служиле. Материјалну културу Винчанске културе карактерише и велики број фигурина животињског и људског облика. Људске фигурине винчанске културе веома су разнолике; нага и обучена љуска фигура; фигуре у згрченом, клечећем и седећем ставу; жена с дететом у наручју, и др.
Привређивање се заснивало на земљорадњи и сточарство. О развијеној земљорадњи сведочи велики број камених жрвњева на којима се пшеница млела. Лов и риболов би допуњавали исхрану људи винчанске културе. Размена добара је такође развијена у овом периоду, увозе се шкољке са медитеранских обала, као и вулканско стакло опсидијан из данашње Словачке.
Велике промене у животу Винчанске културе, али и људске цивилизације доноси откриће метала, бакра. На Рудној Глави у источној Србији откривени су трагови праисторијског рударства из времена Винчанске културе, што ову културу чини првом у свету која се користила металом. Први метали добијали су се са површинских копова, то су били минерали бакра, малахит и азурит, а који су због препознатљиве боје лако откривани, а због мале тврдоће и лако обликовани.
Открићем метала почиње метално доба, а бакарно доба или енеолит је прелазни период из неолита у бронзано доба. Тада металургија бакра замењује дрво, кост и камен. Насеља равничарског типа нису забележена у раном енеолиту што указује на промене у животу становника. Промене су или због климатских услова, или миграције становништва – због доласка страних популација, или потраге за бакарним рудама у планинским областима. У периоду развијеног енеолита евидентиран је већи број равничарских него градинских насеља што указује да је живот на овом подручју релативно миран.
Значајну етапу и технолошку револуцију праисторије представља гронзано доба које на овим просторима поред експлоатације руде, развоја металургије и занатства доноси и промене у структури друштва, начину мишљења и веровања. До промена долази и у култу мртвих – прелази се са скелетног сахрањивања покојника на спаљивање. Некропола са спаљеним покојницима откривена је у селу Врапцу. Остаци са ломаче су, са прилозима, полагани у урне покривене зделама.
Носиоци култура током гвозденог доба се и даље баве гајењем стоке као главном граном привређивања. Међутим, већа и разноврснија експлоатација рудних богастава доводи до развоја прерађивачких центара, занаства и трговине. Ово је условило јача миграциона кретања, а самим тим и честе немире и сукобе. Гвоздено доба је и период када се стабилизују разне етничке групе и када долази до стварања одређених племенских заједница
Латенска култура, према досадашњим налазима, присутна је на простору југоисточне Србије од друге половине II века пре н.е. Карактеристичне посуде везане за латенску културу су: зделе, коничне шоље са масивним дршкама, мањи лончићи и велики лонци орнаментисани чешљастим орнаментом. Писани извори, у првом реду Страбон, наводе да су Скордисци крајем II и у I веку пре н.е. покорили суседне Дарданце и друга племена и тиме су се проширили до Илирских, Пеонских и Трачких планина. Овим су отворили себи пут до римске провинције Македоније и својим сталним пљачкашким походима.
Током гвозденог доба рађају се нова насеља и стварају специјализовани центри за обраду гвожђа и других метала у којима се развијају занаство и трговина. Овом периоду, поред налаза посуда од керамике, оружја и оруђа од гвожђа, припада занимљива и богата остава накита од бронзе из села Маћедонце. Појачана миграциона кретања доводе до честих немира и сукоба, али и стабилизације етничких група и стварања одређених племенских заједница. На овим просторима су, пре римског освајања, живели Дарданци.
Узевши у обзир све наведене релевантне податке може се закључити да је Лесковачки крај у праисторији био је под знатно јачим утицајем културних група са севера и истока, него са југа и запада Балканског полуострва.
АРХЕОЛОШКИ ОДСЕК НАРОДНОГ МУЗЕЈА ЛЕСКОВАЦ
