Лесковачки крај има дугу и богату историјску прошлост. Из глибова Глубочице – Дубочице никао је на крају велики и светао, модеран град – центар једног региона Републике Србије. Страст за понирање у прошлост и прикупљање предмета материјалне и нематеријалне културне баштине, својствена је и његовим житељима. Прве назнаке организованог прибављања предмета историјске прошлости срећемо још у такозваној Ча Митиној школи (Велика чкоља) у којој су првих година XX века почели да пристижу нови, школовани учитељи. После часова, они су прикупљали предмете и помагала коришћене у настави у ранијим временима и од њих формирали својеврсну збиркy смештену у посебној просторији где су ученици могли да науче како се некад одвијао наставни процес и да стекну полазне идеје о значају прикупљања предмета прошлости.
Озбиљније прикупљање археолошке, етнолошке, историјске и уметничке грађе стално је било ометано ратовима у којима је Србија учествовала, али су се људи, брзо по завршетку борби, враћали страсти прикупљања историјских артефаката.
Убрзо по завршетку Великог рата покренута је иницијатива за формирање музеја посвећеног развоју трговине, индустрије, просвете и пољопривреде. Реч је о пројекту изградње Културног дома у Лесковцу 1923. године, у чијем је саставу требало да се налази и музеј. Тај пројекат није реализован, али је сама замисао показивала да је поимање музеја као институције сасвим промењено и да је он схваћен као важан фактор изучавања и очувања завичајног културног и историјског наслеђа.
Још један покушај оснивања музеја у Лесковцу инициран је од стране индустријалца Горче Петровића који је Управи Текстилне школе у Лесковцу пренео извесна средства за оснивање текстилног музеја, са оригиналним алатима којима су се служиле сељанке при предењу и ткању. Музеј је требало да се назове, по његовом иницијатору: Први српски текстилни музеј основан лесковачким фабрикантом Горчом Петровићем.
У историјату идеје о оснивању музеја у Лесковцу важно је истаћи још један покушај, у другој школи. Реч је о лесковачкој Гимназији у којој од 1926/27. школске године ради Ђачко литерарно друштво Вуловић које је окупљало најбоље и најнапредније ученике. Под утицајем наставника историје Анатолија Красовског, школске 1929/30. из друштва су се издвојили ученици и формирали посебну групу – Историјско друштво Вуловић. Циљ овог друштва био је проучавање историјске прошлости Лесковца и околине и оно је организовало посете значајним историјским локалитетима са којих је доносило пронађене предмете и покушавало да их систематски обради и групише. Сав материјал Друштва чуван је у посебној просторији Гимназије која је уништена у савезничком бомбардовању Лесковца септембра 1944. године, и са њом предмети Историјског друштва.
После Другог светског рата иницијативу за оснивање музеја у Лесковцу дало је Министарство просвете Народне Републике Србије 1946. године. Одмах затим одржан је састанак на којем је иницијатива прихваћена и истакнут је значај оснивања овакве институције за културни живот и развој лесковачког подручја. Установа оваквог типа ће омогућити стручњацима да се баве истраживањем традиције и културе југоисточне Србије, истакнуто је на састанку и донета је одлука да се под заштиту ставе сви споменици на подручју бившег Окружног одбора, као и да се одржавање тих споменика повери просветним органима.
Највећи број предмета новооснованом фонду поклонио је Сергије Димитријевић и од њих је формирано неколико иницијалних збирки: археолошка, етнографска, историјска и збирка радничког покрета. Такође, оформљена је издвојена збирка развоја текстилне индустрије. Све те збирке су чиниле базу за оснивање музеја. За њихов смештај одређена је кућа која је била у власништву породице Боре Димитријевића Пиксле, лесковачког глумца и редитеља, учесника Народноослободилачке борбе. Кућа је 1948. године откупљена.
Одлука о дану отварања музеја је спроведена и Градски народни музеј у Лесковцу је отворен 2. маја 1948. године. Прва поставка смештена је у четири просторије: у једној је била збирка докумената из Народноослободилачке борбе, у другој археолошки предмети, у трећој етнолошки, а последња је послужила за смештај предмета старог Лесковца.
Тако је први пут у Лесковцу заживела музејска делатност која ће у наредним годинама имати велики значај за културни живот града. Из музеја ће се све више развијати научно-истраживачки рад на изучавању културне и историјске баштине југа Србије.
Прошорењем збирки и делатности Музеј је изискивао отварање нове, пространије зграде. Године 1974. зграда је завршена и свечано отворена. Отварање je 10. маја окупило велики број гостију и заинтересованих грађана који су са интересовањем разгледали савремену музејску поставку. Поставка је хронолошки обухватала период од праисторије до 1944. године. У оквиру праисторије био је изложен материјал по периодима: неолит, бакарно, бронзано и гвоздено доба. Антички период је највећим делом садржао предмете са римске некрополе у Малој Копашници, а византијски и средњовековни материјал са археолошких ископавања Царичиног града, предмете са Скобаљић-града, као и других локалитета у лесковачком крају. У оквиру етнологије, поставка је пратила период турског доба, као и потоњи развој занатства и трговине у Лесковцу, караванске путеве, привреду и обичаје лесковачког краја. Део поставке посвећен Првом светском рату садржао је документе, фотографије, оружје и војну опрему српског војника са овог подручја, а део Радничког покрета између два светска рата приказивао је развитак, организацију и делатност радничког покрета у лесковачком крају од 1918. до 1941. године.
Стална поставка из 1974. године, по оцени стручне јавности оног времена, у потпуности је одговарала социјалистичком историјском музеју и заснована је на јединственој научној и техничкој концепцији, и то доследним спровођењем историјско-хронолошког принципа (Инго Матерна, начелник Музеја у Источном Берлину, 1975).
Године 2013. Народни музеј Лесковац, пратећи модерне ставове у музеологији отвара, затвара стару поставку и отвара нову поставку под називом „Времеплов лесковачког краја“. Први део нове поставке отворен је 2015. године, и он прати историју Лесковца од праисторије до средњег века, док нас отварање другог дела очекује у даљој будућности.
Пратите нас јер ускоро стиже прича о поставкама нашег музеја.
Будимо одговорни останимо код куће!
ИЗ МОНОГРАФИЈЕ 70 ГОДИНА НАРОДНОГ МУЗЕЈА ЛЕСКОВАЦ
