Вести

Наставак систематских археолошких истраживања на локалитету Свињаричка чука

 

Овогодишња систематска археолошка истраживања на локалитету Свињаричка чука код Лебана, обављена су између 19. августа и 17. септембра од стране аустријских и српских стручњака. Истраживања се реализују у оквиру међународне сарадње између Археолошког института у Београду, Института за оријенталну и европску археологију Аустријске Академије наука и Народног музеја у Лесковцу, која је отпочела 2017. године. Локалитет је откривен и одабран за даља теренска истраживања након систематских рекогносцирања региона Пуста Река током 2017. године. Прва кампања теренских археолошких истраживања, реализована 2018. године, уједно је донела и прве податке о праисторијском насељавању у непосредној близини касноантичког локалитета Царичин град, у чијем се суседству локалитет Свињаричка чука и налази. Овогодишња кампања усмерена је према истраживању дубљих културних слојева и нових површина на самој речној тераси на којој локалитет лежи.

 

Резултати истраживања

 

Резултати истраживања у 2019. години указују на континуирано насељавање терасе Свињаричке реке током средњег неолита, позног енеолита, средњег и позног бронзаног доба и старијег гвозденог доба. Културни слојеви из наведених периода праисторије могу се оквирно датовати у 6. миленијум пре н. е. (неолит), другу половину 4. миленијума пре н. е. (енеолит), 2 миленијум пре н. е. (бронзано доба) и 1. миленијум пре н. е. (старије гвоздено доба). Разноврсни и многобројни археолошки остаци указују на константно насељавање речне терасе од стране праисторијских и протоисторијских заједница. Овогодишња истраживања су настављена у оквиру две археолошке сонде, у којима је укупно истражено180 m².

Најстарији до сада откривени остаци могу се датовати у почетак 6. миленијума пре н. е., а ради се о артефактима типичним за старчевачку културу. Истраживани хоризонт становања површине од око 36 m² садржи не само велики број алатки, уломака керамике и фрагменте фигурина, већ и могуће остатке поднице пећи. Откривени слој рушевине који се састоји од малобројних остатака интензивно горелих архитектонских елемената указује на начин грађења у техници плетера и лепа, који прекрива различите керамичке посуде, алатке и друге налазе.

Будуће анализе органских остатака са зидова посуда показаће да ли се оригинални садржај тих посуда очувао и након 7500 година. У млађим слојевима откривени су остаци угла куће и уломци керамике који се прелиминарно могу датовати у 2. миленијум пре н. е. (средње или позно бронзано доба). Речна тераса на којој лежи локалитет насељена је и током старијег гвозденог доба, односно 1. миленијума пре н. е., на шта указују остаци јама, архитектуре и уломци керамике. Најмлађи археолошки остаци откривени на локалитету могу се довести у везу са суседним локалитетом Царичин град, односно са позноантичким и византијским периодом.

Резултати истраживања у 2019. години испунили су амбициозна очекивања и пружила солидну основу за даља истраживања и подробније анализе откривених остатака. Локалитет Свињаричка чука не само да пружа доказе о насељавању раних пољопривредних заједница у области Пусте Реке пре око 8000-7500 година, већ и о континуираном насељавању током бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Наставак истраживања планиран је за следећу годину, када се очекују нови, детаљнији подаци и дубљи увид у прошлост овог региона.

 

Подаци о пројекту

 

Ископавања се реализују у оквиру Истраживаче сарадње Пуста Река, која је покренута 2017. године између ОРЕА института Аустријске академије наука (Б. Хорејш), Археолошког института у Београду (А. Булатовић) и Народног музеја у Лесковцу (В. Стевановић). Фокус пројекта лежи на првобитном насељавању лесковачке котлине у неолитском периоду. Развој рељефа и утилизација природног окружења током праисторије чине још један од аспеката истраживања, као и дијахроност насељавања локалитета, која обухвата периоде од раног неолита до гвозденог доба.

Пројекат је финансиран од стране Аустријског истраживачког фонда (FWF пројекат бр. P 32096-G25) и реализован од стране аустријско-српског тима експерата и студената из више европских земаља.

 

Руководиоци пројекта:

Др Александар Булатовић (Археолошки институт у Београду) и проф. др Барбара Хорејш (Институт ОРЕА, Аустријска Академија наука).