Настављамо причама о занатству у старом Лесковцу. Данас следи прича о занату о ком немамо много писаних података, али захваљујући колегиници Радмили Стојановић, првом етнологу Народног музеја у Лесковцу, у музеју чувамо алат и производе папуџијског заната, који је она описала у првом броју Лесковачког зборника.
Тачно време настанка овог заната у Лесковцу није познато, претпоставља се да су га донеле Осмалије, а ту претпоставку потврђују називи алата попут муште, дикиша, бебека, бичкије…
На почетку развоја папуџијског заната, папуче су се израђивале у потпуности ручно. Лице папуча израђивало се од коже, сомота, јуте и свиле. Постојало је више врста папуча, оне украшене различитим орнаментима извезеним свиленим или памучним концима разних боја, оне једноставне без украса и једнобојне. Разликовале су се у величини, материјалу и облику штикли. Око 1915. године, мајстори папуџијског заната почињу да израђују посебну врсту „сегединских” женских папуча са штиклом која је дошла из Мађарске и звала се још и „магиш”.
Дућани папуџија биле су приземне, једноставне и помало неугледне просторије. У самом центру дућана стајали су округли пањеви од ораховог дрвета који су служили као радни столови папуџија. Испред дућана биле су поређане папуче различитих величина и боја, што је служило и као знак распознавања заната којим се у дућану мајстори баве.
Велимир Гроздановић, један од најстаријих папуџија у Лесковцу, наводи да 1912. године долази до спајања сродних заната те папуџије своју делатност шире и почињу да се баве израдом опанака и обућарским занатом.
Нешто више о опанчарском занату говорићемо наредне суботе, а до тада желимо вам леп викенд!
На фотографији је Баја Митић, папуџија из Лесковца са својим шегртима и калфама, Лесковац 1929. године
Извор: Радмила Стојановић, Папуџијски занат у Лесковцу, Лесковачки зборник I, Лесковац 1961, 115-123.