На самом почетку ових рубрика, у уводном тексту, напоменули смо да је занатство у Лесковцу било толико развијено да су одређени делови града називани по занатлијама које су у њему становале и радиле. Случај са данашњим занатом је сличан, некада се говорило: „Ако хоћеш добро дрво иди у Вучје“.
Смештено у подножју планине Кукавице, Вучје са околним селима, заузимало је доминантан положај како по разноврсности дрвета тако и по мајсторству дрводеља и веома развијеној дрводељској делатности.
Тачне податке о развоју овог заната немамо, претпоставка је да се организованије и систематично развијао између 1880. и 1900. године. У том периду у Вучје, чувши причу о богатству шума, долази неколико Мађара и започињу дрводељачку делатност. Становници Вучја, увидевши значај и велику потражњу производа, почињу и сами да уче овај занат.
За дрводеље је важило да су били веома поносни и да су себично чували тајне обраде дрвета, те је овај занат био искључиво преношен са колена на колено.
Производили су виле, дршке за секире, ашове, мотике, плугове, делове за кола, али и радилице, преслице и делове кућног намештаја. Касније своју делатност прошитују и почињу да производе и „шибалице“ – посебне алатке коришћене у текстилној индустрији, шинике за брашно и со, чутуре са уситљавање паприке и различитог зрневља и још много тога…
Производи су били једноставни, на неким примерцима уочљив је покушај употребе боје, а оних примерака са дуборезом је мало.
На фотографији: Дрводеље Вучја са др Сергијем Димитријевићем, 1934. године
Извор: Радмила Стојановић, Дрводеље Вучја, Лесковачки зборник ХIX, Лесковац 1979, 237-248.