ЦАРИЧИН ГРАД

Дуго заборављен, сматран уклетим, напуштен из до данас непознатог разлога, своје тајне дуго је чувао Царичин град. Некада велики, светао, богат великим грађевинама изграђеним од опеке до којих су водиле поплочане улице, а чије су подове красили мозаици, једног дана се угасио и препустио рубу времена да му кроји судбину.

Судбина је желела да га Мита Ракић, крајем 19. века у свом путешествију кроз Србију забележи. Он тада наводи да је између Штулца и Свињарице, а за леђима Прекопчелице нашао развалине неког града које мештани називају двојако: Царичина и Старичина. Он даље бележи да о тим развалима не уме нико ништа да прича.

Године су пролазиле и град је и даље остао ушушкан у својим тајнама које су се уткале у густо растиње, спречавајући и оне залутале да му се приближе. Једног топлог августа 1912. године Владимир Р. Петковић прави преокрет отпочевши прва археолошка ископавања на овом граду. Вео истине је полако кренуо да пада, сазнали смо да је у питању Царичин Град за који научници претпостављају да је Јустинијана Прима, град који је у спомен свом завичају подигао ромејски цар Јусринијан Први.

Своје тајне овај град и даље чува, али их и несебично дели већ 110 година колико археолошка ископавања трају. Пронађене материјалне остатке чувамо у Народном музеју у Лесковцу, док су поједини, они важни који нам указују на ваљаност идентификације изложени у Народном музеју Србије.

Једна је тајна остала, и заувек ће бити неоткривена, а то су приче о људима који су у том граду живели, али то већ препуштамо машти.