Кројењем, шивешем и украшавањем градске народне ношње бавиле су се терзије.
Терзијски занат оријенталног је порекла о чему сведочи његов назив који долази од derzi (персијски) иli terzi (турски) што значи кројач, и верује се да су га код нас донели Турци Османлије.
За време османске власти терзијски занат је био један од бројнијих и јачих заната по варошима, како је одевање српског грађанства било оријенталног типа уз одређену орнаментику која је била карактеристична искњучиво за Србију.
Приликом израде одевних предмета попут јелека, памуклија, антерије, зубуна, либада, ћурчета, фермена, џамадана… терзије су користиле финије материјале попут чоје, свиле и сомота. Украшавање одеће се вршило везом различитим врстама гајтана, кићанкама, свиленим нитима – срмом и шљокицама.
Терзије су основале први занатлијски еснаф у Србији још за време кнеза Милоша, а за свог патрона изабрали су св. Атанаса.
Након ослобођења овим занатом се бавило 83 Лесковчана. Највише посла терзије су имале с јесени па све до после Божића када су се организовале свадбе.
На фотографији: Мануфактурна терзијска радња Петра Чуљковића
Извор: Љубомир Рељић, Из занатске прошлости Балкана, Христифор Црниловић – прикупљач етнографског блага, Манакова кућа, Београд, 1996, 68-77
Драгољуб М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у лесковачкој морави, Београд, 1958, 43-44