„Пажња, пажња! Чујте и почујте!“ – речи су којима се некада објављивала важна вест. Уз то чули би се ритмички ударци у такозвани општински добош којим је ударао добошар громогласног гласа.
Оне најбитније вести и позиви на светковине објављивали су се уз звук општинске прангије. Прангија је ливени, примитивни, веома тежак и непокретни мали топ за посебне намене. Цев прангије је полукосо усмерена у небо, а из ње се пуцало тако што се цев пунила барутом, ломљеном циглом и уситљеним каменом. Паљењем барута изазива се експлозија.
Из прангије се пуцало да би се најавили разни народни скупови, па и сабори, или, с врха брега, да се растерају градобитни облаци. Један од обичаја је да се на Божић у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак.
Прангије су се испаљивале са највишег узвишења у граду. Лесковачка прангија испаљивала се са Хисара у близини данашње школе „Коста Стаменковић“.
Због тежине прангију је било тешко померати те прангијом често називамо тврдоглавог човека.