Средњовековна српска војска није се по организацији умногоме разликовала од војски суседних земаља. Била је организована у декадном систему и састојала се од пешадије и коњице. Највиши слој војске чиниле су војводе које су долазиле из редова властеле. Под командом војвода били су нижи војни заповедници – десетници, петидесетници, сатници и тисућници. Најмања војна јединица били су десетници а највећа тисућници. Десетници су бројали 10, а трисућници 1000 војника.
Историјски и археолошки извори сведоче о наоружању и опреми коју су српски војници имали. Тако знамо да су српски војници као одбрамбену опрему носили оклопе које су чинили метални оклопни делови – панцир и гвоздене рукавице, ланчара (мрежаста метална кошуља), кацига и штит. Оклопна опрема властеле је била украшена, док је војничка била једноставна. Од оружја користио се мач, буздован, секира, копље и стрела.
Пешадија је чинила најнижи слој војске и њу су чинили себри који су били слабије опремљени и лакше наоружани ратници, док се коњица сматрала елитном војском и долазила је из редова племства. Коњањици су били под командом владара и одликовало их је добро наоружање.
Најјача ударна снага српске средњовековне војске били су оклопници. Оклопнике су чинили тешко наоружани коњаници – витезови који су били спремни да сами изнесу целу битку на бојном пољу.
Симбол средњовековног витештва и најубојитије оружје био је мач. Користио се у блиској борби – борби прса у прса. У зависности од величине и тежине, њиме се управљало једном или обема рукама. За управљање мачем била је потребна посебна врста обуке и снаге.
Да ли знате ко је храбри витез који је обележио лесковачку историју?
Будимо одговорни, останимо код куће!
