Занимљивости

„Дете није дете играчка за стрине и тете,

Дете је дете да га волите и разумете.“

 

Драга децо, упошљеници Народног музеја у Лесковцу вам овим речима чика Ршума честитају светски дан детета!

Данас ћемо испричати причу о томе како је изгледало бити дете у прошлости?

Некада давно, у старом Лесковцу, постојала је само једна школа и то је била школа за дечаке. Звали су је Велика чкоља или Ча Митина школа, по учитељу Ча Мити који је учио ђаке. У једној учионици боравили су сви ученици од првог до четвртог разреда, а они који нису били пажљиви на часу или нису добро научили лекцију морали су да клече на зрневљу кукуруза у посебном углу учионице.

Док су дечаци били у школи, девојчице су седеле код куће и училе су кућне послове. Оне су од малена училе да чисте, да шију, плету, кувају, перу… Касније се отворила и школа за девојчице, у којој су важила иста правила као и у школи за дечаке, али су девојице и даље биле дужне да помажу у кући. Док су оне кувале и спремале кућу, дечаци су са татама и декама обрађивали земљу, спремали дрва и обављали радове око куће.

Није било много времена за игру, али, када га је било, играли су се игара попут Нека бије, нека бије, Царе, царе колико је сати, Црвене рукавице, Нагоре, Гигање капе и многих других. Нису имали много играчака, а оне које су имали правили су сами. Девојчице су од старих крпа скројиле би себи лутку (лутке крпењаче), дечаци су на исти начин правили лопте. Уместо коцкица за игру користили су астрагле – ситне зглобне кости оваца и коза.