Кретањем кроз различите медије, уметница Марија Петковић поставља драматичну изложбу, сачињену од целина повезаних дугогодишњим прикупљањем, припремама и концептуализацијом. Апстрактну поучност ове изложбе носи мноштво предмета, али је у Успоменама и сећањима материјална прецизност дедуктивна, крајња секвенца динамичних процеса, а не окошталих стања – до делова, до предмета од којих је састављена оваква целина се ипак мора стићи.
Пудријера као предмет варира идејно и просторно. Као вертикална поставка на огледалу, она испитује идентитет посматрачице и посматрача у односу према другима, али и у међусобном односу пудријера. С друге стране, драматично другачије, од затворених и многобројних пудријера кретање је усмерено ка оним појединачним и отвореним, симулирајући процес отварања сећања, разматрања појединачне судбине у сукобу или сарадњи са колективном. Приближавањем појединачним пудријерама открива се још једно, опет-огледало, чиме се овај предмет показује као неизбежна и можда једина сигурна могућност испитивања идентитета у времену. Упорно фокусирање на једну од мноштва пудријера јесте и вид одабира савременице из прошлости, уживљавања у неки од протеклих живота. На/у пудријерама садржан је материјални и духовни живот лица, одраза лица, речи и тишине пред одразом, али и празнина као део огледала, као неизбежно одсуство не само ликова жена које су их користиле, већ и праха који их је испуњавао. Такво минус присуство и провоцирање оних који учествују у том сећању, као и у игри дефинисања свог идентитета, посебно су динамизовани кроз радове израђене техником пудера на платну у Тон карти успомена и сећања. Они подражавају рамове класичних портрета, појачавајући утисак пролазности и нестанка људског лика, носталгије и меланхолије његовог вечног тражења. У том погледу, макрофотографија разбијеног огледала из једне од пудријера у исто време проблематизује и симболизује читаву изложбу – шта се губи, а шта добија пред огледалом? Могу ли лик и идентитет бити цели, те последично и фрагментарни?
Ткањем од успомена и сећања (посвећено Маргити Перић 2009-2010), које обликом сугерише археолошки налаз и геолошке слојеве, Марија Петковић се игра очекивањима и препознавањем задатих форми. Бели комади ткања у контрасту са аутентичним, разнобојним стварима, као присуство и одсуство лика девојчице, отварају питање јесу ли посматрачица и посматрач заиста позвани да се питају о идентитету? Да ли је нелагода пред запитаношћу над идентитетом основно осећање ове изложбе? Ефектно постигнута тактилност, боје и текстура материјала, дечијег, нежног, али строгог и формалног, захтева емотивну реакцију. Наивна емотивност, носталгија и меланхолија само су површинска осећања ове изложбе. Јер концепт Успомена и сећања на анђеле даје ироничну вертикалу – уместо сугерисања трансцеденције, вечности, идиличности, тачака неодређеног, одсутног времена, о чему сведоче анђели које смо срели? Умемо ли да разговарамо с онима који су ту и који од нас одвраћају поглед?
Разбијање илузије савременог потрошачког идентитета, илузије контроле над сопством изазвано је уношењем анахроније у перспективу. Предмети наџивљавају људе и господаре њиховим самопосматрањем кроз време, они провоцирају посетиоце изложбе, који постају носиоци трајања. Материјалност је надишла своју првобитну, историјску сврху. Уметност Марије Петковић групише, открива крхотине идентитета и сећања у предметима, у групном именовању (деца – анђели – жене) проналази празнине које чине групе колико нестабилним толико и компактним. Успешно избегавши произвољност и релативност, ауторка износи неопходна сведочења, која историју конзервирају, од ње чинећи простор, те шкољке пред нама, сада и овде празне, без бисера, пудера, с прошлошћу у садашњости, с временом као једином садржином.
Милица Бешић